Ogledalce, kaži mi tko sam ja...nemoj reći da sam samo krhotina u zjenici...Tvoja površina, glatka i ohola, krade mi obrise, nudi mi tek sjenu, ali ne vidi rijeke ponosa i bola što teku kroz mene. Za mene si samo srebrno jezero okovano u okvir, budi dlan što prima moja pokajanja, nemoj biti tamnica u kojoj ću ostati sama...moje ožiljke ne vidiš, ali život ih množi, tobom dijelim zrak
ja sam nada svoja, drhtava
trnjem života gazim
tebi se ne žalim
ne traži od mene da budem kao ti, staklo hladno
u meni vatra istine gori
ipak, nemoj se razbiti, nemoj me posijeći
boljelo bi, srušila bi se lažna vedrina
ostala bih na litici sama
dok me miluje morska modrina...
***
Znam da sam zbroj svojih strahova
koje sam pobijedila,
Znam da sam knjiga
koja me je oblikovala
Znam da sam ljubav koju sam davala
Znam da nisam samo statična slika na zidu;
Ja sam rijeka koja se neprestano mijenja.
Reći: ja sam takva i takva
često je samo pokušaj
da se uokviri nešto
što je neuhvatljivo.
