A onda bih pošla
stazom posutom lišćem,
dok vjetar tiho šapće
priče što ih jesen piše.
U zlatnoj bih krošnji
sakrila sve snove,
a kapljom kiše
umila tuge nove.
Neka svaka ruža
što pod nebom vene
sačuva u sebi
trag neke uspomene.
Jer jesen nas uči
da ništa nije vječno,
ali i kad lišće pada ...
srce može cvjetati nježno.
Pa bih ti jednu ružu
na prag ostavila,
da znaš da sam te
u mislima posjetila…
Que bello poema y que gran titulo pusiste. Yo personalmente prefiero la herida que me puede realizar la espina de un rosal a otro tipo de herida.
OdgovoriIzbrišiSaludos.
@ Tomas...Gracias por el comentario tan bonito, es muy inspirador. Estoy de acuerdo contigo... Saludos.
OdgovoriIzbrišiČesto tako u mislima posjetimo nekoga da ni on sam nezna...lepo napisano!
OdgovoriIzbriši@ Modrina....volim tako mislima posjećivati neke ljude koji su svratili u moj život a onda nestali zauvijek u nekim nebeskim bespućima noseći visoko svjetlo dobrote...lp
Izbriši