Na kamenu

  

Na kamenu što pamti više koraka

nego što ih ja mogu izbrojati,

sjednem kao da sjedam

u vlastitu prošlost.

 

Kamen je hladan,

ali u toj hladnoći ima nečeg utješnog,

nečeg što me vraća u dane

kad je sve bilo jednostavnije,

sporije,

bliže srcu.

 

Na kamenu slušam tišinu

koja nije prazna,

nego gusta od priča

što su se godinama

utiskivale u kožu.

 

Tu se i misli smire,

pa legnu uz mene kao umorni putnici

koji su napokon pronašli mjesto

gdje mogu odahnuti.

 

Na kamenu naučim opet disati,

naučim stati, naučim biti bez žurbe

i bez potrebe da išta dokazujem.

 

I svaki put kad ustanem,

kamen ostane isti, čvrst,

 tih, postojan,

a ja odem malo lakša,

malo mirnija,

malo više svoja.